Поводом Међународног дана школских библиотека, (последњи понедељак у октобру), ученици библиотечке секције су интервјуисали наставницу разредне наставе Зорану Трбовић
- Реците нам нешто о себи?
Зарвшила сам Учитељски факултет у Београду, у граду који много волим и у којем сам рођена. Када се присетим свог избора занимања будуће учитељице, могу рећи да је био врло лак. Подучавање је одувек била моја љубав. Још као дете сам глумила учитељицу својим другарима који су били моји ученици. Посебно сам захвална моме учитељу Драгиши Максимовићу. Поред тога што нас је учио да читамо и пишемо, усадио нам је основне људске вредности. Колективни дух међу нама, децом, био је на високом нивоу, били смо једни другима подршка у сваком тренутку. Мој учитељ подстицао је вршњачко учење, тако да је на тај начин и моја љубав према подучавању само јачала.Одрастањем, како је јачала љубав према подучавању других, тако је и расла љубав према деци. Учитељски факултет био је логичан след после завршене гимназије. Након дивних дана на факултету, закорачивши на своје радно место, схватила сам да је стварни посао учитеља потпуно другачији од онога чему ме је учила школа и факултет.То је стварни свет са много лепих и непоновљивих тренутака, али исто тако и са много животних проблема и ситуација на које не могу да утичем, а свакако делују на мене.Такомоји ученици постају део мога живота, њихова радост постаје моја радост, њихов успех мој успех, а њихове сузе и моје сузе. Ми, учитељи, не преносимо деци само знање, већ и радост и топлину, помажемо им да открију своје таленте, развију самопоуздање и схвате колико вреде. Прави учитељдецу обликује у људе на којима ће једног дана остати свет. Највећи предуслов да би неко био добар учитељ, јесте управо оно што је у основи овог позива: велика љубав према деци!
- Који су Ваши циљеви, приватно и професионално?
Трудим се да постављам јасне и достижне циљеве. Циљ ми је да научим децу да воле свој језик, науку, игру, песму и дружење, да поштују мултикултуралност и различитост, да ученици заволе школу и учење, а да знања која стекну не забораве, већ примене у различитим животним ситуацијама.Циљ ми је да ме не памте по строгоћи, већ по осмеху и заједничким догодовштинама у учионици и ван ње. Изузетно ми је важно да ученицима пружим могућност да у подстицајном окружењу квалитетно проводе време током редовне наставе и ваннаставних активности. Усмеравам их и мотивишем да постану бољи и успешнији, као што и они мене подстичу да напредујем. Непрекидно се усавршавам кроз различите видове стручног усавршавања и пратим нове тенденције у образовању како бих ефикасније остварила задате циљеве.
- Како Вас виде ученици?
Одговорним радом и односом према ученицима, сопственим примером ученицима преносим вредности за које се залажем и којима тежим. Искреност, поштовање, духовитост, доброту, емпатију, сарадњу и толеранцију сматрам вредностима које се у раду са децом могу унапредити. Зато сам посебно срећна што сам и сарадник Вршњачког тима јер имам могућност да у процесу неформалног образовања, кроз реализовање радионица, обука и акција помогнем ученицима да сагледају проблеме и конфликте, да усвајају конструктивне моделе понашања, да се развијају и стичу непосредна искуства и преузимају већу одговорност у процесу решавања проблема. Све заједничке активности усмерене су на пружању помоћи у заштити од насиља и промоцији ненасилне комуникације и позитивних вредности.
- Колико сте креативни и на који начин?
Сва деца се играју и маштају, а ја то, и као одрасла, никада нисам престајала да радим. Мислим да је то кључ креативности, јер ако користимо машту, отварамо свет бесконачних могућности. Машта нам помаже да изађемо из властитих оквира и да истражујемо другачије начине размишљања. Треба бити отворен за нова искуства и та отвореност је предуслов за испољавање креативности.Ове године сам за ученика написалаавантуристичку причуса загонеткама, где се градиво математике оживљава кроз сусрете главних необичних јунака са разним чудесним бројевима и бићима, која им помажу у разумевању градива из математике, а на непосредан начин стичу знања и о развоју математике од праисторија па до данашњих дана. Осећај укључености ученика у наставу на њима занимљив и изазован начин, ствара пријатно окружење и радну атмосферу на часу, а неретко и позитивно утиче на ученикову слику о властитим способностима и на повећање самопоштовања што доприноси бољем успеху у савлађивању програма наставе и учења.Коришћењем различитих метода и техника на креативан начин, доприносим позитивном расположењу ученика, подстичем их на учествовање и код ученика тежим да креирам осећај задовољства и позитивних ставова према учењу и школи уопште.
- Реците нам нешто о пројекту „Обележавање стогодишњице ослобођења Београда у Првом светском рату“?
Конкурси су један од начина промоције ученичког стваралаштва и пружају прилику сваком ученику да се у нечему истакне. Године 2018. изашао је нови програм наставе и учења, а као новина била је обавезна Пројектна настава. Градска управа града Београда и ДКЦ Београд, уз подршку Министарства образовања, науке и технолошког развоја организовали су у октобру 2018. конкурс за избор најбољег школског пројекта на тему „Обележавање стогодишњице ослобођења Београда у Првом светском рату“ од 1. до 8. разреда. За мене је то био велики изазов. Како једну тако озбиљну, тешку и страшну тему обрадити са ученицима који су тек закорачили у школу? Месец дана смо радили на пројекту. Деца су са великом посвешћеношћу и ентузијазмом учествовали у свим активностима. Награђени смо за најоригиналније дидактичко средство. Признање нам је додељено у Дечијем културном центру уз пригодну манифестацију, а ученици су били поносни на свој рад.
- Шта бисте издвојили у Вашем послу као:
- најлепше
Увек сам сматрала да је професија којом се бавим дивна. Најлепше у подучавању јесте тренутак када приметим да је ученик научио, схватио. Подучавање је давати себе другима, излити своје знање и мудрост како би их ученици могли употребити. Moj посао није досадан. Фрустрирајући? Да, понекад. Тежак? Да. Досадан? Никад и никако! За неког попут мене, ко воли пустоловине, сјајно је сваки дан одлазити на путовања унутар зидова своје учионице.Учитељ никад не може да остари, увек је млад уз децу уз коју и он сам расте.
- лоше (ако има) Нема.
- напорно
Бити учитељ је изузетно напорно и захтевно. Изискује пуно стрпљења, разумевања и сталног усавршавања, али и пружа пуно радости и задовољства које само деца могу подарити. У раду се трудим да будем одговорна и креативна. Вођење документације изискује пуно времена и зато ми је то најнапорнији део моје професије.
- Шта Вас асоцира на библиотеку?
Навику и љубав према посетама библиотеци развијала сам од основне школе. Прва асоцијација на библиотеку је тишина и посебан мирис књига који ми увек враћа дивне успомене. Библиотеку увек повезујем са лепим асицијацијама, новим искуствима, занимљивим причама, али и са одговорношћу.Такође, једна сјајна асоцијација на библиотеку за мене је и зграда у којој живим. Сигурно вам ово звучи чудно, али постоји оправдан разлог за то. На мом спрату оформљена је заједничка, комшијска бибилиотека у ходнику. Ту се углавном налазе књиге које деца из наше зграде размењују. Једна дивна акција која подстиче читање, али и унапређује комшијске односе.
- Колико читате и шта?
Читање је заиста корисно, пружа нове авантуре сваком новом прочитаном страницом и даје могућнот нашег личног усавршавања на много начина.Свакодневно читам. Због моје професије и данас најчешће читам текстове и књиге за децу, стручну литераруру, али када нађем времена опустим се уз белетристику.Бајке и песме за децу су обележиле моје детињство и одрастање, помогле су ми да проширим своје видике и развијем љубав према књизи. Са пет година добила сам на поклон књигу „Најлепше бајке света“ и из ње сам учила да читам.Добра дела јунака су ме подстицала и мотивисала да чиним добро и да верујем у победу доброг над злом.Из бајки сам научила да особа која је упорна, храбра, довитљива, сарадљива, стрпљива, особа која држи своју реч и не посустаје у тешким временима, побеђује. Деца би требало да читају бајке јер су инспиративне и подстичу на маштање и уметничко стварање. Од српских писаца и песника, највише волим да читам Душка Радовића и Љубивоја Ршумовића. Они су просветитељи који децу упућују на изворе знања и мудрости на шаљив и забаван начин.Сликовитост и ритам њихових стихова подстичу радозналост, употпуњују доживљај и чине знање јачим и трајнијим. До тог знања, уз мало труда, може се доћи и читајући књиге Уроша Петровића које подстичу дечију радозналост.
- Препоручите нам неку књигу?
Прошле године мој син је добио задатак у школи да прочита лектиру „Мој дека је био трешња“ италијанске књижевнице Анђеле Нанети. Искористила сам прилику да и ја прочитам књигу. Роман је занимљив почев од самог наслова. Главни јунак овог дечијег романа је дечак Тонино који прича веома лепу и топлу причу о свом одрастању на селу уз баку и деку. Његов дечији свет не може да прихвати све тешкоће света одраслих, али врло брзо схвата колико су важне успомене, породица, природа, животиње… Тонино свет посматра из свог угла, а његови доживљаји и догађаји и чине ову књигу посебном. Ова књига ће вас сигурно натерати на размишљање. Из романа, као што је овај, можете научити много корисних ствари. И зато… Читајте, читајте, читајте!
- Имате ли хоби?
Хобији пружају сасвим посебан смисао и лепоту живота, чинећи га потпуним и заокруженим. Као мала хобији су ми билиплес, читање и певање, писање песама,сакупљање сличица и салвета. Сада када сам одрасла, од хобија из детињства и даље чувам салвете и песме као успомену, а од читања и певања никада нећу одустати. Певање подразумева емотивно изражавање, а певање у хору ми омогућава и друштвену интеракцију, док ме читање опушта.
Чланови библиотечке секције:
Сара Милошевић, Катарина Николић,
Матвеј Нововић, Лука Радић,
Страхиња Арсић
