Драги моји чланови секције и поштована библиотекарка Мила, најпре желим да се захвалим на овим дивним речима које сте ми упутили и на прилици да баш ја будем изабрана за овогодишњи интервју поводом Међународног дана школских библиотека. Част ми је и задовољство да поделим са вама своја искуства.

  • Реците нам нешто о свом детињству и одрастању?

Рођена сам у Београду и одрасла сам на Дорћолу, у близини шеталишта 25. мај, на обали Дунава и недалеко од Зоолошког врта. Ишла сам у Основну школу ,,Скадарлијаˮ, до трећег разреда, а затим сам се преселила у Учитељско насеље. Интересантна симболика зар не? Школовање сам наставила у ОШ,, Ћирило и Методијеˮ, а потом сам завршила Шесту београдску гимназију на Звездари и Учитељски факултет у Београду. Носим лепе успомене на дане свог детињства. Живела сам са родитељима и старијом сестром Биљаном. Од малена сам волела глуму, плес и музику, па сам се дуго бавила плесом, модерним и латиноамеричким, балетом, фолклором, али сам тренирала и пливање, одбојку и певала у хору, а касније, као девојка, и у бенду, као пратећи вокал. Поред тогасам обожавала цртање,сликање и глуму и бавила се тиме и у основној  школи, али и касније на факултету. Била сам веома свестрана и заинтересована за многе области уметности, као и данас.

  • Колико сте читали као ученица основне школе, да ли сте често посећивали школску библиотеку?

 Обожавала сам читање и књиге. Била сам члан школске, али и библиотеке ,, БлажоШћепановићˮ која се налазила у Учитељској улици у близини моје школе. Често сам одлазила, пре и после школе и памтим да су ми мењали картончић чланске карте, јер је био попуњен. Тада, када сам ја била дете, се за рођендан другу или другарици обавезно поклањала књига са посветом, што данас, нажалост, није тако често.

  • Шта мислите о читању, да ли и колико инсистирате на читању код својих ученика а колико код свог детета?

Сматрам да је најлепши део мог посла управо то што своје ђаке учим читању и писању, а то је ипак нешто, што ће они радити читавог живота, којим год се занимањем бавили. Важно ми је да све што читају, читају са разумевањем и да схвате да је читање најважнији део процеса учења. Такође и да је читање дивна вештина која их може одвести у неслућене пределе маште и замишљања најразличитијих ликова, ситуација, пејзажа… Своје ђаке у првом разреду упознам са библиотеком и правилима која треба да знају и поштују као њени чланови. Затим их упознам са нашом дивном и увек насмејаном библиотекарком Милом, која их радо дочека и помогне у одабиру књиге. Касније на настави, нарочито кроз обраду књижевних текстова или романа, увек користим прилику да своје ђаке упутим на школску библиотеку. Увек их радије усмеравам на праву књигу или енциклопедију, него на интернет као вид сазнавања информација. Врло често то радим и када им задам неки истраживачки домаћи задатак. Увек им говорим анегдоту да ја никада ниједну своју књигу никада нисам бацила! Сви моји уџбеници и свеске из основне и средње школе и даље ,,живеˮ у мојој викендици. Мојим ученицима то буде смешно и не верују ми, а онда их ја изненадим и донесем им своје свеске из првог разреда! Буде им веома интересантно да упоређују како је то изгледало некада и сада. То је заиста тачно и верујте ми, иако сам се неколико пута селила, никада књигу нисам бацила! Нисам имала срца за то.

Волим када видим да су моји ученици заволели књигу и да често одлазе у школску библиотеку. Код свог сина нисам толико инсистирала на томе, као код својих ђака, јер је он ипак млађи од њих, и мислим да нема потребе да учи пре времена и одређеног узраста. Међутим, наше свакодневно читање пре спавања, које је он обожавао, је спонтано довело до тога да он једне вечери узме књигу из мојих руку и самостално почне да чита слово по слово. Била сам веома изненађена и срећна! Волео је да са мном посећује Сајам књига и често виђао мене са књигом у руци, што мислим да је доста утицало на његову љубав према читању. Увек је био заинтересован за то и са лакоћом је савладао почетно читање и писање и пре него што је кренуо у школу. Сада је веома поносан када га учитељ похвали што уме течно и брзо да чита, а тек је кренуо овог септембра у први разред.

  • Која је књига обележила ваше детињство?

Моја омиљена књига из периода када сам била ученица основне школе је ,,Хајдук у Београдуˮ, Градимира Стојковића. То је књига о одрастању главног јунака Глигорија Пецикозе, о пријатељству, о уклапању и прилагођавању различитим ситуацијама. Касније сам прочитала и све остале наставке ,,Хајдук са друге странеˮ, ,,Хајдук на Дунавуˮ, ,,Хајдук против ветрењачаˮ, ,,Хајдук остаје Хајдукˮ… Била сам веома срећна када сам упознала Градимира Стојковића једном приликом на Сајму књига и када се потписао на моју књигу, јер су његове заиста обележиле моје детињство. Чула сам да је у припреми и филм снимљен по овој књизи,који ћу заиста с радошћу погледати.

  • Зашто сте желели да будете учитељица и ко је имао највећи утицај на ту вашу одлуку?

Желела сам да постанем учитељица, јер сам само у том послу видела себе у будућности. Пошто сам се као дете преселила и променила основну школу, имала сам прилике да имам и учитеља и учитељицу, али на моју одлуку да постанем учитељица је највише утицала Соња Жарковић, тада педагог моје Шесте београдске гимназије и председница Педагошког друштва, коју сам много волела, поштовала и ценила. Њен начин рада са ученицима ме је инспирисао да и ја постанем она која подучава, која децу буди, бодри, она која их обликује, која им шири крила да се развијају и расту. Знала сам да ћу кроз ово занимање бити у прилици да радим свакодневно са децом најзанимљивије могуће ствари, да се са њима играм, глумим, да их подучавам, да са њима плешем, да са њима цртам и сликам, да са њима певам и свирам, да са њима никада ни ја не одрастем! У ствари, пошто је моја личност саткана по мало од свега тога, ово је једини посао где то могу да искажем и да у томе ја уживам, а да и деца од мене то све науче. Верујте ми да иако ја њих подучавам сваког дана, много и ја учим од њих свакодневно! Свој посао обављам с великом љубављу и најлепше се осећам у својој учионици са својим ђацима!

  • Шта су добре стране односно предности вашег посла, а шта су мане, ако их има?

Добра страна мог посла је што није никада једноличан, дакле, сваки дан је потпуно другачији. Колико год да се добро припремим за наставу, никада заправо не знам унапред како ће час изгледати, јер је то један ,,живˮ процес, тако да добрим делом и сами ученици учествују у обликовању часа, а ја сам ту да их правилно усмеравам и развијам све њихове потенцијале. Некада ме они инспиришу током самог часа, па добијем неку нову идеју и одступимо од планираног, али испадне феноменално. Некада имам доста обавеза које се тичу администрације, куцања, обука и семинара, планирања и припремања наставе, а то уме да буде напорно и да одузме доста времена, а то је она страна мог посла која се заправо не види. Ипак се све то заборави у учионици, где нам је најбоље. Такође ми буде веома тешко када се неки ученик на пример одсели и напусти наше одељење, то су тренуци који су емотивно тешки за све нас, као и крај четвртог разреда, када се растајемо. Међутим, најлепша страна мог посла је што моји ђаци са мном развију посебан однос пун љубави и поштовања и знам да ме никада неће заборавити, баш као ни ја њих. Ми остајемо пријатељи за цео живот и знају где увек могу да ме потраже, јер у мени увек имају помоћ и подршку, утеху и загрљај, топлу реч и осмех.

  • Шта сматрате вашим највећим успехом у послу којим се бавите?

У мом послу нема много могућности за напредовање, као што је то случај са неким другим занимањима, али има доста прилика за усавршавање и стално учење. Зато и волим овај посао, јер кроз њега увек учим, едукујем се у различитим областима и развијам своје способности и стручност. Успех видим у малим, али за мене важним  стварима, када моји ђаци упамте моје речи, када се врате код мене и кажу да се сећају чему сам их учила, да су то применили и схватили да је заиста тако. Успех видим у свакој њиховој награди на такмичењу, победи, медаљи, јер то увек славимо сви заједно у учионици, баш као и њихове рођендане или рођења брата или сестре. Успех видим када знам да су развили добру заједницу правих пријатеља која ће функционисати и без мене све до краја осмог разреда, а да ће своја пријатељства неговати и касније. Срећна сам када их наставници хвале, срећна сам када њихова млађа браћа или сестре постану моји ђаци. Успех је онда када знам и осећам да ће та деца постати добри, часни и поштени људи.

  • Врло сте активни: координатор сте школског тима за заштиту од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања; аутор уџбеника “Српски језик за IIразред основне школе” у издању Вулкана; имали сте предавање на Учитељском факултету на тему “Електронски дневник”; држите угледне часове, разне радионице са својим одељењем. Како то све постижете и шта вас мотивише?

Волим да будем окупирана обавезама које ми дају осећај да сам нешто добро учинила за неког другог. Ништа није тешко када уживаш у ономе што радиш и када истински волиш свој посао. У школском тиму за заштиту ученика сам веома дуго ангажована и као члан и као координатор, а то је захтеванпосао који обављам са доста својих колега. Тимски рад је важан и за нас колеге и наставнике, не само да томе учимо децу, већ и ми међусобно сарађујемо и лакше постижемо циљеве тимским радом. Наша мисија је да стварамо школу која ће бити безбедно и пријатно место за све ђаке, а зато је важно радити на превенцији насиља и разговарати стално са својим ученицима о томе. Различите пројекте, радионице и активности смо имали за ових десет година, колико постоји наша школа, али најдраже су ми ипак оне креативне, где са својим ђацима осликавам и уређујем стакла, ходнике и зидове школе и школског дворишта. Било ми је веома интересантно да са колегиницом Бојаном Аничић припремим и одржим предавање на Учитељском факултету, где смо некада насдве биле у улози студента, а тада као предавачи. Мислим да не добије много колега такву прилику, а и студентима је било важно и корисно да чују како се одвијају ствари у пракси када су у питању оцене, формативно и сумативно оцењивање ученика у педагошкој свесци и у електронском дневнику. Ове године се десила једна важна ствар за мене и осећам велику радост због тога. Наиме, добила сам прилику да са својом колегиницом ипријатељицом, учитељицом Јеленом Јоксимовић напишем Уџбеник и Радну свеску за српски језик, за други разред основне школе. То је за нас био велики професионални изазов и заиста смо дале све од себе да напишемо уџбеник и радну свеску са примерима који су се нама показали као добри у пракси. Надамо се да ће се допасти и нашим колегама учитељима и свим ђацима. Радујемо се што смо позване да ове године будемо на Сајму књига и Сајму образовања, али овога пута, не само као гости, већ и као аутори.

  • Која је најсмешнија ствар коју сте чули од ученика?

Од ученика свакодневно чујем разне смешне ствари и проживљавам са њима најразличитије смешне ситуације, тако да ми је тешко да неку издвојим. Ја своје ђаке учим да је ,,пропао данˮ уколико ниси учинио бар једно добро дело и од срца се насмејао, тако да се трудимо да наши дани увек буду обојени смехом и добротом.

  • Који је Ваш животни мото?

Мој мото је одувек ,,Добро чини, добром се надајˮ.

Кажу да права сврха живота јесте посветити га нечему што ће нас надживети. Ја сматрам да су то деца и зато знам да сам одабрала прави животни позив!

За крај, имам за све вас једну поруку:

Да спознаш све истине света, књига је права мета! Зато се с њом ти често дружи-она ће моћ да ти пружи!

Велики поздрав свим члановима библиотечке секције, свим ученицима, наставницима наше школе и наравно драгој библиотекарки Мили.

                                                       
Ваша учитељица

Тања Мартиновић